Eva spava

Zora je. Uskrs. Eva celu noć nije oka sklopila. Otvara prozor: opor i sladak aprilski južnotirolski vazduh miriše na sneg i smolu. Odjednom zvoni telefon, i sa druge strane žice čuje se tihi glas čoveka koji joj se obraća nadimkom iz detinjstva. To je Vito, jedini muškarac kojeg je Evina majka volela, penzionisani kalabrijski karabinijer, koji dugo je služio u Alto Adiđeu šezdesetih, mračnih godina nemira, napetosti i nacionalnih trvenja. Veoma je bolestan i voleo bi da poslednji put vidi Evu.Ona kreće na dug put vozom iz svojeg rodnog Alto Adiđea, krajnjeg severa Italije do Kalabrije, kako bi posetila Vita.