Prvi roman Ahmeda Abdulmagida čitaocima predstavlja pravo umeće jezika svog autora – jezika koji egzistira između stilske elegancije i atraktivne moći dijaloga u katkad suptilnijem, a katkad eksplicitnijem, snažnom oslikavanju ljudskih poriva i unutrašnjih strahova, otkrivajući neke od ključnih slojeva naracije, poput priče o usponima i padovima umetnika, o „odlasku“ u najdublje prostore duhovnosti, o moći „doticaja“ sopstvene duše i njenih najtananijih „trzaja“, pa sve do univerzalne priče o identitetu pojedinca u sadašnjem svetu iskušenja.