Himna mira

Opis

Prvi roman Ahmeda Abdulmagida čitaocima predstavlja pravo umeće jezika svog autora – jezika koji egzistira između stilske elegancije i atraktivne moći dijaloga u katkad suptilnijem, a katkad eksplicitnijem, snažnom oslikavanju ljudskih poriva i unutrašnjih strahova, otkrivajući neke od ključnih slojeva naracije, poput priče o usponima i padovima umetnika, o „odlasku“ u najdublje prostore duhovnosti, o  moći „doticaja“ sopstvene duše i njenih najtananijih „trzaja“, pa sve do univerzalne priče o identitetu pojedinca u sadašnjem svetu iskušenja.

U ovom modernom svetu, punom otuđenosti i cinizma, Abdulmagid uspešno stvara jedno melodijsko delo gotovo lirske proze, delo koje harmonijskom sintezom fantastičnih i realističnih elemenata slavi samospoznaju, proviđenje, vrlinu i ljubav. To je delo koje demaskira negativistički i tanatosovski poriv u čoveku, koje slavi prevazilaženje unutarnjeg slepila, besa, straha, krivice, izolovanosti i svakolikog mraka učaurenog u bespućima čovečijeg srca i uma. Abdulmagidov roman je jedan od onih za koje je govorio Gogolj da predstavljaju pravi književni dar jer nas nagone da činimo dobro.

Abdulmagid vrlo uspešno sledi postmodernističke i poststrukturalističke književne struje, koje su utemeljili Borhes i Eko, a koje se bave pitanjem metapoetike, stvaralačke autorefleksije i analizom samog čina pisanja kao egzistencijalnog poriva. U Himni mira se sreće i bajkoviti Šeherezadin okvir i lanac pripovesti koji snaži potrebu za pričanjem priča (pisanjem), kao odbranu od smrti i tame, susrećemo Bulgakovljevu tehniku romana u romanu, kao i ponešto od Heseovog lutajućeg Sidarte, ali osećamo i Borhesovu peščanu knjigu koja otkriva da smo mi i sami ništa više do priče i da je granica između fikcije i stvarnosti mnogo tanja no što bi se na prvi pogled reklo.“

Kristina Kecman