„Pogrešno!” – moglo bi da stoji kao moto celokupne modernističke literature. Od Ljermontovljevog„Junaka našeg doba” do Sibinovićevog postmodernističkog „buntovnika bez razloga” samo se procesuira ono što je rođenjem moderniteta zauvek uspostavljeno i izgubljeno: čovek, svet, kosmos, Bog… I taj izgubljeni čovek, i svet, sebe iznova pronalaze u negativnom bildungsnarativu, u promašenom samoosvešćenju srpske proze, u tako posebnom proznom „stilu” ove knjige, koji sebe prevashodno zasniva na sebi samome, a ne, kako smo navikli u savremenoj prozi, na podtekstualnim identitetima. I Dostojevski, i Bulgakov, i „Dnevnik o Čarnojeviću”, i Novi zavet, i sve kulturološke, književnoistorijske i biblijske matrice, političke, društvene i sl. reference, tako prigušeno se skupljaju u Sibinovićev tekst. Autentičnost jedne proze, književnog teksta, ogleda se u tome koliko je autor snažan da se „odupre” očevima naracije.