Opis

Malo je dobrih, priznatih pesnika kod nas koji se osmele da se otisnu u prozne vode. Ophrvani velikim očekivanjima, podozrenjem kritike, uvreženim stavovima i nepoverenjem čitalačke publike, najređe ostaju u svom „sigurnom okruženju“. Čak i oni retki, hrabri, koji
objave prozno delo, nevezano od kvaliteta ostvarenog, ostaju u svom poetskom krugu. Zato smatram podvigom roman „Popino prase“, talentovanog i odavno ostvarenog novosadskog pesnika Siniše Tucića. Potpuno izašavši iz očeve senke (Vujica Rešin Tucić), koja često zna da postavi nerealna poređenja, Siniša Tucić je iznedrio promišljeno, čvrsto koncipirano prozno ostvarenjenje, kao da mu nije roman-prvenac, nimalo se ne oslanjajući na svoj pesnički senzibilitet.

Još jedno zapažanje: Autobiografski elementi u sprezi sa novijim istorijskim kontekstom, predstavljaju dominantne teme srpske književnosti novog milenijuma. Preživljeni lični događaji uglavnom skliznu u anegdotu ili banalnost, a tumačenje istorijskih događaja
se svede na nivo dnevnopolitičkog esejizma. Tucić je krenuo istim putem, ali bez pomenutih greški. Radnja romana je smeštena u Novi Sad početkom turobnih devedesetih godina prošlog veka, na puškomet od sumanutih ratnih razaranja u kojima učestvuju i vini i nevini. Glavni junak, Siniša himself, tada trinaestogodišnjak, u bezazlenoj dečijoj igri proguta travku, Popino prase, koja neznanim putevima zaluta u njegovom telu i osudi ga na bolničko lečenje. On se najpre očajnički bori za sopstveno preživljavanje, a kada konačno nakon par meseci u tome i uspe, ostaje zatečen promenama koje su se desile u njegovom okruženju.

Ispričano iz prvog lica, nevino viđenje deteta, svedoči o nerazumnim promenama u životima i ponašanjima njemu nepoznatih i bliskih ljudi. Poput Grasovog Oskara, iz Limenog doboša, Siniša ne daje sudove, on je samo svedok. Bolnički milje predstavlja metaforu
celokupnog društva, a Popino prase istovremeno možemo shvatati i kao opasnost i kao spasenje.

„Popino prase“ je ušao i uži izbor NIN-ove nagrade za roman 2021. godine.