O piscu

Dušan Vejnović (Sombor, 1981), autor je zbirki priča „Tvrdoglave beline“ (2011) i „Bočne grane evolucije“ (2017), romana „Jako i nikome“ (2014), te prozne zbirke pesama „Posebne potrebe“ (2013). Dobitnik je Nagrade „Đura Đukanov“ (2011), a za prevod romana „Amajlija“ Roberta Bolanja dobio je Nagradu„Radoje Tatić“ (2015). Sonja Veselinović (Novi Sad, 1981), magistrala je i doktorirala komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde radi kao docent. Piše eseje, književnu  ritiku, prozu i poeziju. Prevodi sa francuskog i engleskog jezika. Objavila je knjigu poetske proze „Poema preko“ (2008), studije „Prevodilačka poetika Ivana V. Lalića“ (2012) i „Recepcija, kanon, ciljna kultura: slika modernog angloameričkog pesništva u savremenoj srpskoj književnosti“ (2018), roman „Krosfejd“ (2013) i zbirku poezije „Proklizavanje“ (2020).
Dobitnica je stipendije iz Fonda „Borislav Pekić“ za 2009. godinu, te nagrada „Isidora Sekulić“ (2014) i „Biljana Jovanović“ (2021). U uredništvu je časopisa za književnost i teoriju „Polja“ od 2007. godine.

Bojan Krivokapić (Bačka Topola, 1985), diplomirao je na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Objavio je zbirku kratkih priča „Trči Lilit, zapinju demoni“ (2013), zbirke poezije „Žoharov let“ (2014) i „Gnezdo dečaka“ (2019), te roman „Proleće se na put sprema“ (2017). Dobitnik je nagrada „Ulaznica“ (2011), „Đura Đukanov“ (2012), „Edo Budiša“ (2014), „Biber“ (2021), „Lapis Histriae“ (2021) i „Milutin Uskoković“ (2021) za svoju prozu, kao i Nagrade „Mak Dizdar“ za zbirku poezije (2013). Za roman „Proleće se na put sprema“ godine 2018. dobio je Nagradu „Mirko Kovač“ za najbolje delo mladog autora u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Književni tekstovi su mu prevedeni na italijanski, nemački, mađarski, albanski i engleski jezik. Član je Srpskog književnog društva. Vodi radionice kreativnog pisanja.

Andrea Popov Miletić (Novi Sad, 1985), objavila je zbirku priča „Bezazlene crtice“ (2013) i romana „Pioniri maleni, mi smo morska trava“ (2019) koji je ušao u širi izbor NIN-ove nagrade i uži izbor Nagrade „Zlatni suncokret“. Haiku na engleskom jeziku objavljen joj je u on-line i štampanom zborniku „Vladimir Devide Haiku Award“ (The International Academic Forum, Osaka, Japan). Osvojila je prvu nagradu 14. West Herzegowina festa za kratku priču „Čovek koji nije video Deda Mraza“ (2016), a priča „Ja sam svakog dana sve više nemirna“ publikovana je u višejezičnom zborniku „Biber“ 02 (2018). Zastupljena je u štampanim i onlajn časopisima: Rukopisi, Sveske, kARTon, Afirmator, Konkursi regiona, Balkan express, PULSE, Alma, Republika, knjizevnost.org, strane.ba, Polja, astronaut.ba, covjekcasopis.art.blog, Libartes. Dnevničke beleške „Ostani suva danas u Pečuju“
objavljuje kao rezultat rezidencijalnog boravka, projekta realizovanog u saradnji Fondacije Novi Sad 2021 i Pečujskog programa za pisce „Pécsi Íróprogram“ (2017). Uvrštena je u antologiju Novosadska ženska proza: od ispovesti do putopisa (priredila Vladislava Gordić Petković). Proza joj je prevedena na makedonski, albanski, nemački i engleski jezik.

Đorđe Majstorović (Tuzla, 1986), diplomirao na Filozofskom fakultetu u Nišu. Rukopis njegovog nultog romana „Zbirka zbrke“ ušao je u finale konkursa izdavačke kuće VBZ za najbolji neobjavljeni roman (2011). Nakon toga se posvetio pisanju kratkih priča, od kojih su mnoge objavljene u raznim zbornicima poput: Rukopisi (2012, 2013, 2015), Lapis Histriae (2015), Na ulici gaze bose ljude (2013), Sanjatorijum (2015), Najkraće priče (2011), Žikišon: Retrospektiva (2014), Van ograde (2016), Demografija nedostajanja (2017). Objavio je zbirku priča „Ulica izgubljenih reči“ (2017) i dobitnik je Nagrade „Golub“ za 2016. godinu. Osim što objavljuje, aktivan je u književnosti i putem radionica kreativnog pisanja. Najpre je to činio kao polaznik, a u poslednjih par godina i kao voditelj i jedan od pokretača radionice „Pisalište“ u okviru Omladinskog centra CK13 u Novom Sadu, gde radi kao urednik književnog programa.

Milan Kovačević (Novi Sad, 1987), diplomirao je ekonomiju na Univerzitetu u Novom Sadu. Objavio je romane „Sâd“ (2014) i „Neživoti i isključenja“ (2018), te zbirku priča „Splin subotom uveče“ (2021). Dobitnik je Nagrade „Golub“ za 2014. godinu, dok mu se drugi roman našao u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Kao dobitnik stipendije Erasmus Mundus, interdisciplinarne master studije završio je na univerzitetima u Glazgovu, Barseloni i Roterdamu. U dva navrata bio je stipendista Fonda za mlade talente Republike Srbije. Aleksandar Tanurdžić (Sombor, 1988), osnovne i master studije završio na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio je roman „Usta mi puna višanja“ (2020), a priče objavljivao u časopisima „Avangrad“ i „Zvona i nari“. Pokretač je radionica kreativnog pisanja „In medias res“. Svoje mesto pomoćnika urednika našao je u izdavačkoj kući „Prometej“. Veruje u važnost porekla, korena i sredine u kojoj se odrasta i zbog toga
Riđicu – selo iz kog potiče – oseća kao izvor sopstva, a pomalo i inspiracije. Bavi se
rukometom, previše je ponosan na svoju poziciju golmana u klubu Slavija, a vikendom ne propušta Čelsijeve utakmice.

Dragan Babić (Karlovac, 1987), osnovne, master i doktorske studije završio na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se esejistikom i književnom kritikom,  lavni je urednik časopisa „Dometi“ i programski urednik Somborskog književnog  festivala. Objavio je dve zbirke Tviter priča (2014. i 2017), priredio knjigu „Proza o prozi: fragmenti o kratkoj priči Davida Albaharija“ (2017) i antologiju „Sićušne priče: srpska mikro-priča“ (2021).