Strukturalno načelo pesničke zbirke Suzane Džuver krije se u naslovu Riblja kost, koji dodatno osvetljava međusobne preplete vremeskih ravni, uticaja, sećanja i doživljaja. Lirski subjekt predstavlja svest kao stanje jedinstva, u kome Ja ne posmatra i ne analizira već živi sebe. U građenju svesti lirskog subjekta paralelno se identifikuju tamne formativne tačke prošlosti i senzacije sadašnjosti. U ovakvom oblikovanju jednako su važne i praznine (od rođenja sam osuđena na rupe) od kojih je najvažnija nedostatak figure oca čije odsustvo prati kretanje lirske junakinje. Ona osvešćuje sopstvenu dualnosti, opipava krajnosti, traga za svojim mestom od potčinjenosti do slobode, ne bi li, kao i sve nametnuto, ženski princip izvrnula naopačke i preciznije ga sagledala. Tako simbol riblje kosti, preko metafore koja može biti višeznačna, postaje alegorija koja konceptualno povezuje sve nivoe pesničkog glasa Suzane Džuver.