Sabrane priče

Kad se jed­nom za­ko­ra­či u ča­rob­ni, maš­to­vi­ti, op­se­nar­ski i sa­bla­sni svet Ed­ga­ra Ala­na Poa, po­či­nje no­vo ži­vot­no pu­to­va­nje i otva­ra­ju se pred či­ta­o­cem pra­ve ga­lak­si­je i sve­to­vi ne­po­zna­tih bi­ća, zve­zde naj­ra­zli­či­ti­jih ose­ća­nja, kre­a­tu­re i ču­do­viš­ta iz­ra­sla iz te­sko­ba i stra­ho­va. Je li to pre­po­zna­va­nje, ko­je po­či­nje za­jed­no sa opi­ra­njem, ko­je či­ta­lac mo­že da po­ka­že pre­ma ovom pi­scu, jer ga on uvo­di u svoj svet bez za­drš­ke, bez trun­ke fi­no­će i pre­ne­ma­ga­nja? Či­ta­o­cu ni­je la­ko da ose­ti pre­po­zna­va­nje, i da u ogle­da­lu vi­di Po­ov lik, ume­sto sop­stve­nog od­ra­za, on­da su sa­svim ra­zu­mlji­vo ne­svi­đa­nje i od­boj­nost ko­ju ne­ki ose­ća­ju pre­ma stva­ra­laš­tvu jed­nog od naj­ve­ćih svet­skih knji­žev­ni­ka.