Testament nije tek obična memoarska proza jednog od najznačajnijih posleratnih, ne samo poljskih već i evropskih pisaca. Kao i uvek, Vitold Gombrovič dokumentarni tekst transponuje u lirski izraz osebujne snage koji nije tek u službi izlaganja pukih biografskih podataka, već (auto)poetski traktat i jedno od najdubljih modernih promišljanja umetnosti i književnosti uopšte, traktat koji će nam pojasniti kako je ovaj veliki umetnik postao to što jeste. Kroz razgovore sa svojim prijateljem Dominikom de Ruom, u jedanaest poglavlja uglavnom nazvanih po naslovima njegovih dela, pred nama se otkriva još jedno Gombrovičevo lice, još jedna jedinstvena vizija sveta i književnosti. Zato i ne čudi kada Bruno Šulc opisuje Gombrovičevo delo kao „neobičnu manifestaciju spisateljskog talenta”, kada ga Apdajk karakteriše kao „najdublji izraz pozne moderne”, a Česlav Miloš u njemu vidi „spomenik poljske književnosti”.