Nemoj umreti

Ženski pisci su u samoj srži japanske književnosti još od njenih najranijih dana. Princeza Nukata, Sei Šonagon, Murasaki Šikibu, Ema Saiko, Ićijo Higući, Juriko Mijamoto, Joko Tavada, Banana Jošimoto – ova, i još mnoga druga imena čine nit koja počinje već u sedmom veku. Dovoljno je reći Povest o princu Genđiju – možda najpoznatije i najveće delo japanske književnosti – da bi se shvatilo da se japanski ženski pisci ne smeju olako podvesti kao puki dodatak književnoj istoriji. Jedna od ključnih karika u tom nizu je i pesnikinja, esejistkinja, prosvetiteljka, i borac za ženska prava, Akiko Josano.